U osnovnom poslu kojim smo se bavili, video produkciji, kokurencija je bila ogromna. Svako ko je imao malo para, mogao je da kupi kameru i kompjuter. Uostalom, i mi smo tako počeli. A posla je bilo, posebno dok su, u kriznim vremenima, stranci dolazili ovde, i odlično plaćali razne video usluge lokalnim produkcijama. Ali, onda se „desio“ internet i sve se potpuno promenilo. Mnogi to nisu prepoznali, mi srećom jesmo…

Prvi korak bio je pravljenje našeg portala, a drugi, još važniji, da i društvene mreže uključimo u naš biznis model. Priznajem, nismo mnogo znali o Facebook-u, još manje o Twitter-u, ali bilo nam je jasno će uskoro od toga zavisiti sve. Jer, društvene mreže su povezivale svet na jedan potpuno nov način. U našem slučaju, to je značilo je da ono što proizvodimo, video prilog, odjednom postalo dostupno svuda, svima i stalno. Pored toga, stvorena je mogućnost da precizno „targetiramo“ svoju ciljnu grupu, tj. one kojima je video i namenjen.

Naravno, to je zahtevalo i neke nove ljude u timu, pa je tako osnovan Nelson Digital. Prvi nam se pridružio Trča, kada je on otišao došao je Slavko, danas su tu Marko, Ana-Marija i Marijana, sutra će doći i neki drugi.

Istovremeno, počeli smo da dobijamo sve više klijenata van IT-ja i to se odnosilo na sve naše usluge podjednako. Kontaktirali su nas direktno ili preko svojih agencija. Međutim, tada smo primetili da je naše ime, ITTV Produkcija, nekima delovalo pomalo zbunjujuće. Često su nas pitali zašto se tako zovemo, a odmah posle objašnjenaj, usledilo bi novo: „A kakve veze ima IT sa sportom?“ Ili medicinom, stripom, farmaceutskom industrijom, automobilima, bankama…

To je bio prvi signal da bi možda trebalo nešto da promenimo, a nekako paralelno s tim se nametnula ideja o potrebi edukacije tržišta. Stvari su se ubzano menjale i mnogi više nisu mogli da prate nova pravila igre. S druge strane, mi smo bili raspoloženi da ih u ta pravila uputimo kroz specijalizovane kurseve…

I tako, posle deset godina, Veljko i ja smo odlučili da se oprostimo od ITTV Produkcije. Dobro nas je služila, ali posao je postao znatno kompleksniji i došlo je vreme da se krene dalje. Od danas, mi smo TAG MEDIA…

Ipak, koliko god da je to sa emisijom išlo dobro, najluđe stvari su nas tek očekivale. Ukratko: ljudima iz „Microsoft“-a se dopao način na koji smo radili, i nije prošlo mnogo, a mi smo već snimali za kancelariju u Redmondu. I to ne samo po Srbiji, već u mnogim gradovima sveta: Berlinu, Minhenu, Dubaiju, Helsinkiju, Hong Kongu, Madridu, Valjadolidu, Varaždinu, Bukureštu, Dubrovniku, Londonu…. Mala firma iz Srbije, koju smo osnovali Veljko i ja, izvozila je svoj proizvod, video uslugu, u SAD! Da čovek ne poveruje…

Inače, posebno pamtim nešto što nam se dogodilo tokom snimanja u Rumuniji. Na tom projektu je trebalo da radimo od početka, ali kako nismo mogli da se uklopimo u tremine, angažovana je neka lokalna produkcija. Međutim, ljudi iz Micorsoft-a su bili nezadovoljni onim što su dobili, pa su nas, budući da smo već sarađivali – a trebalo je reagovati brzo – pozvali da odemo u Bukurešt i (ponovo) snimimo tri kratke izjave. Izvadili smo vize i krenuli kolima: naš „stalni povremeni“ saradnik snimatelj Rade Radivojša, Veljko i ja. Skoro osam sati vožnje, uglavnom po lošim putevima…

U svakom slučaju, dok smo sledećeg dana pripremali poziciju za snimanje, primetio sam da se oko nas muva jedna krupna žena, očigledno azijskog porekla. Nije mnogo pričala, više je gledala šta radimo. Ispostavilo se da je, u stvari, Amerikanka. Zvala se Keli Li, ili tako nekako. Nekoliko sati kasnije, kada smo konačno sve završili, prišla nam je i pitala:

„Šta imate u planu za sutra?

„Ništa posebno, mislili smo da se vratimo kući, u Beograd“, odgovorio sam joj.

„A da li biste možda mogli da pođete sa mnom u Berlin? Volela bi da mi i tamo nešto snimite. Avion kreće negde u toku prepodneva. Naravno, pokrićemo vam sve troškove…“

„Pa, ako tako stoje stvari…“

Onda smo saznali da je Keli ispred kancelarije u Redmondu bila zadužena za čitav projekat. Sve je kasnilo zbog već spomenute rumunske produkcije, pa je, da ne bi iskrsli neki novi problemi, i došla u Bukurešt. Neki tamo Srbi treba da spasavaju stvar? Jasno da je morala da bude zabrinuta! Ali, onda joj se dopalo ono što je videla i odmah je odlučila da nas angažuje i za nešto drugo…

Ipak, u Berlin nismo otišli sa njom sutradan, već dva dana kasnije – iz Beograda. Avionom, razume se. Možda zvuči malo glupo, ali ja sam tada prvi put pomislio da mi izgleda stvarno umemo da radimo ovaj posao….