Naoružani idejama i puni entuzijazma, ali bez para, počeli smo saradnju sa dva čoveka koji će kasnije postati poznati filmski producenti. Jedan je imao veze, drugi opremu. Međutim, kako su oni u svemu videli, pre svega, dobru biznis priliku, a mi znatno više od toga, relativno brzo smo razišli. Naravno, hvala im, jer ipak su nam omogućili da kako-tako počnemo.

Naša prva TV emisija zvala se „Telefon i ja“ i išla je neko vreme na Studiju B. Potom smo promenili ime u „Mobilija“ i prešli na danas nepostojeći „YU Info kanal“. Publika je počela da nas primećuje, kao i IT kompanije, a Lale je postao prepoznatljivo TV lice.

Inače, recept nam je tada bio jedini mogući: za razliku od većine drugih koji su pravili slične programe, a zapravo su kao dobri poznavaoci IT-ja pokušavali da se bave televizijom, mi smo kao ljudi sa bogatim TV iskustvom, iskoristili svoje znanje da osmislimo dobru emisiju o IT-ju, bez obzira što nismo bili baš neki eksperti za tu temu! Tokom 15 godina rada na RTS-u, učestvovao sam u brojnim projektima – malim i velikim. Nikada nisam vodio evidenciju, ali sigurno ih je bilo više od hiljadu. Studijske emisije, prenosi, reportaže…Oprobao sam sve, praktično, u svemu u čemu sam mogao. Ipak, uvek sam najviše voleo formu koja mi je omogućavala da se sa snimljenim materijalom „igram“ u montaži. U osnovi, oblast IT-ja je ozbiljna i svi koji su pre nas radili emisije na tu temu, trudili su se da i sami budu ozbiljni i strašno pametni. Kao da su emisije pravili za sebe i sebi slične, s namerom da ih van tog kruga razume što manji broj ljudi… Mi smo imali potpuno drugačiji pristup. Recimo, za početak, hajde da Lale ne bude neki nadmeni voditelj u odelu, koji izgovara naučen tekst dok ga prži svetlo u studiju, već jedan od nas, običan čovek u farmerkama i džemperu, antiheroj, koji ne zna mnogo više o kompjuterima od prosečnog gledaoca, i nije mu glupo da to i pokaže. A snimali smo bukvalno svuda – na ulicama, u podrumima, tavanima, radnjama, jednom čak i jezeru… Kameru u ruke, pa gde nas to odvede! A odvelo nas je u mnoge zemlje, na svim stranama sveta. Prisustvovali smo gotovo svim najvažnijim IT događajima, gde god da su bili održavani. Naravno, nismo više radili samo Lale i ja. Sa nama je od početka bio Bojan, jedno vreme je tu bio i Đole, a posle je došao Bili. Posle njega Boris, pa Coja, Geno, Simonida, Dule, Cerić, Lemi, Silić i još neki, pa sve do onih koji su sada deo tima – Andrija, Sale, Matija…

U svakom slučaju, ljudima se taj naš neformalan pristup dopao, posebno kada smo emisiju prebacili na B92. Tamo se prvo zvala „IT“, a onda smo joj promenili ime u „eTV“ kako se zove i danas. Kasnije smo prešli na TV FOX, a od 2011. godine smo na RTS-u. I tako je, na neki način, zatvoren pun krug, jer smo se posle odlaska iz Javnog servisa, sticajem okolnosti ipak „vratili“ na mesto sa kojeg smo otišli…

Ipak, koliko god da je to sa emisijom išlo dobro, najluđe stvari su nas tek očekivale. Ukratko: ljudima iz „Microsoft“-a se dopao način na koji smo radili, i nije prošlo mnogo, a mi smo već snimali za kancelariju u Redmondu. I to ne samo po Srbiji, već u mnogim gradovima sveta: Berlinu, Minhenu, Dubaiju, Helsinkiju, Hong Kongu, Madridu, Valjadolidu, Varaždinu, Bukureštu, Dubrovniku, Londonu…. Mala firma iz Srbije, koju smo osnovali Veljko i ja, izvozila je svoj proizvod, video uslugu, u SAD! Da čovek ne poveruje…

Inače, posebno pamtim nešto što nam se dogodilo tokom snimanja u Rumuniji. Na tom projektu je trebalo da radimo od početka, ali kako nismo mogli da se uklopimo u tremine, angažovana je neka lokalna produkcija. Međutim, ljudi iz Micorsoft-a su bili nezadovoljni onim što su dobili, pa su nas, budući da smo već sarađivali – a trebalo je reagovati brzo – pozvali da odemo u Bukurešt i (ponovo) snimimo tri kratke izjave. Izvadili smo vize i krenuli kolima: naš „stalni povremeni“ saradnik snimatelj Rade Radivojša, Veljko i ja. Skoro osam sati vožnje, uglavnom po lošim putevima…

U svakom slučaju, dok smo sledećeg dana pripremali poziciju za snimanje, primetio sam da se oko nas muva jedna krupna žena, očigledno azijskog porekla. Nije mnogo pričala, više je gledala šta radimo. Ispostavilo se da je, u stvari, Amerikanka. Zvala se Keli Li, ili tako nekako. Nekoliko sati kasnije, kada smo konačno sve završili, prišla nam je i pitala:

„Šta imate u planu za sutra?

„Ništa posebno, mislili smo da se vratimo kući, u Beograd“, odgovorio sam joj.

„A da li biste možda mogli da pođete sa mnom u Berlin? Volela bi da mi i tamo nešto snimite. Avion kreće negde u toku prepodneva. Naravno, pokrićemo vam sve troškove…“

„Pa, ako tako stoje stvari…“

Onda smo saznali da je Keli ispred kancelarije u Redmondu bila zadužena za čitav projekat. Sve je kasnilo zbog već spomenute rumunske produkcije, pa je, da ne bi iskrsli neki novi problemi, i došla u Bukurešt. Neki tamo Srbi treba da spasavaju stvar? Jasno da je morala da bude zabrinuta! Ali, onda joj se dopalo ono što je videla i odmah je odlučila da nas angažuje i za nešto drugo…

Ipak, u Berlin nismo otišli sa njom sutradan, već dva dana kasnije – iz Beograda. Avionom, razume se. Možda zvuči malo glupo, ali ja sam tada prvi put pomislio da mi izgleda stvarno umemo da radimo ovaj posao….