Krajem 90-ih radili smo u Sportskoj redakciji RTS-a, Lale kao producent, ja kao reditelj. Stalan posao, ne radi se mnogo, plata prosečna, ali sigurna. Mogli smo tako do penzije. Ipak, monotonija i želja da uradimo mnogo više, naterala nas je pokušamo nešto i sami, van RTS-a. Posle brojnih razgovora i istraživanja tržišta, učinilo nam se da je oblast IT-ja u svakom pogledu idealna. Mladi ljudi, brz razvoj, stalne promene – odlična osnova za dobru emisiju!

Naoružani idejama i puni entuzijazma, ali bez para, počeli smo saradnju sa dva čoveka koji će kasnije postati poznati filmski producenti. Jedan je imao veze, drugi opremu. Međutim, kako su oni u svemu videli, pre svega, dobru biznis priliku, a mi znatno više od toga, relativno brzo smo razišli. Naravno, hvala im, jer ipak su nam omogućili da kako-tako počnemo.

Naša prva TV emisija zvala se „Telefon i ja“ i išla je neko vreme na Studiju B. Potom smo promenili ime u „Mobilija“ i prešli na danas nepostojeći „YU Info kanal“. Publika je počela da nas primećuje, kao i IT kompanije, a Lale je postao prepoznatljivo TV lice.

Inače, recept nam je tada bio jedini mogući: za razliku od većine drugih koji su pravili slične programe, a zapravo su kao dobri poznavaoci IT-ja pokušavali da se bave televizijom, mi smo kao ljudi sa bogatim TV iskustvom, iskoristili svoje znanje da osmislimo dobru emisiju o IT-ju, bez obzira što nismo bili baš neki eksperti za tu temu! Tokom 15 godina rada na RTS-u, učestvovao sam u brojnim projektima – malim i velikim. Nikada nisam vodio evidenciju, ali sigurno ih je bilo više od hiljadu. Studijske emisije, prenosi, reportaže…Oprobao sam sve, praktično, u svemu u čemu sam mogao. Ipak, uvek sam najviše voleo formu koja mi je omogućavala da se sa snimljenim materijalom „igram“ u montaži. U osnovi, oblast IT-ja je ozbiljna i svi koji su pre nas radili emisije na tu temu, trudili su se da i sami budu ozbiljni i strašno pametni. Kao da su emisije pravili za sebe i sebi slične, s namerom da ih van tog kruga razume što manji broj ljudi… Mi smo imali potpuno drugačiji pristup. Recimo, za početak, hajde da Lale ne bude neki nadmeni voditelj u odelu, koji izgovara naučen tekst dok ga prži svetlo u studiju, već jedan od nas, običan čovek u farmerkama i džemperu, antiheroj, koji ne zna mnogo više o kompjuterima od prosečnog gledaoca, i nije mu glupo da to i pokaže. A snimali smo bukvalno svuda – na ulicama, u podrumima, tavanima, radnjama, jednom čak i jezeru… Kameru u ruke, pa gde nas to odvede! A odvelo nas je u mnoge zemlje, na svim stranama sveta. Prisustvovali smo gotovo svim najvažnijim IT događajima, gde god da su bili održavani. Naravno, nismo više radili samo Lale i ja. Sa nama je od početka bio Bojan, jedno vreme je tu bio i Đole, a posle je došao Bili. Posle njega Boris, pa Coja, Geno, Simonida, Dule, Cerić, Lemi, Silić i još neki, pa sve do onih koji su sada deo tima – Andrija, Sale, Matija…

U svakom slučaju, ljudima se taj naš neformalan pristup dopao, posebno kada smo emisiju prebacili na B92. Tamo se prvo zvala „IT“, a onda smo joj promenili ime u „eTV“ kako se zove i danas. Kasnije smo prešli na TV FOX, a od 2011. godine smo na RTS-u. I tako je, na neki način, zatvoren pun krug, jer smo se posle odlaska iz Javnog servisa, sticajem okolnosti ipak „vratili“ na mesto sa kojeg smo otišli…