Kada smo počeli da pravimo emisiju o IT-ju, naravno da ni Veljko, ni ja nismo mogli da zamislimo u kojoj meri će nam to promeniti živote. Zapravo, meni još više nego njemu, jer su ljudi odjednom počeli da me prepoznaju na ulici! A onda i tražili da ih posavetujem… Koji štampač da kupe? Da li je bolja ova iili ona matična ploča? Šta mislim o kućištu sa vodenim hlađenjem? I tako u nedogled… Ali, ne žalim se, jer nam rad na toj emisiji stvarno nikada nije predstavljao problem. Posebno kad je došao Bili, on je uvek bio spreman na sve. Kakve smo samo najave smišljali i gde se sve zavlačili s kamerom… Tako nešto se pre nas niko nije usudio ni da pokuša! A mi smo to činili svake nedelje… Zapravo, kad malo bolje razmislim, u tome je bila i ostala poenta svega – bavili smo se nečim što nam se dopadalo i pritom se još i super zabavljali…

Ipak, koliko god da je to sa emisijom išlo dobro, najluđe stvari su nas tek očekivale. Ukratko: ljudima iz „Microsoft“-a se dopao način na koji smo radili, i nije prošlo mnogo, a mi smo već snimali za kancelariju u Redmondu. I to ne samo po Srbiji, već u mnogim gradovima sveta: Berlinu, Minhenu, Dubaiju, Helsinkiju, Hong Kongu, Madridu, Valjadolidu, Varaždinu, Bukureštu, Dubrovniku, Londonu…. Mala firma iz Srbije, koju smo osnovali Veljko i ja, izvozila je svoj proizvod, video uslugu, u SAD! Da čovek ne poveruje…

Inače, posebno pamtim nešto što nam se dogodilo tokom snimanja u Rumuniji. Na tom projektu je trebalo da radimo od početka, ali kako nismo mogli da se uklopimo u tremine, angažovana je neka lokalna produkcija. Međutim, ljudi iz Micorsoft-a su bili nezadovoljni onim što su dobili, pa su nas, budući da smo već sarađivali – a trebalo je reagovati brzo – pozvali da odemo u Bukurešt i (ponovo) snimimo tri kratke izjave. Izvadili smo vize i krenuli kolima: naš „stalni povremeni“ saradnik snimatelj Rade Radivojša, Veljko i ja. Skoro osam sati vožnje, uglavnom po lošim putevima…

U svakom slučaju, dok smo sledećeg dana pripremali poziciju za snimanje, primetio sam da se oko nas muva jedna krupna žena, očigledno azijskog porekla. Nije mnogo pričala, više je gledala šta radimo. Ispostavilo se da je, u stvari, Amerikanka. Zvala se Keli Li, ili tako nekako. Nekoliko sati kasnije, kada smo konačno sve završili, prišla nam je i pitala:

„Šta imate u planu za sutra?

„Ništa posebno, mislili smo da se vratimo kući, u Beograd“, odgovorio sam joj.

„A da li biste možda mogli da pođete sa mnom u Berlin? Volela bi da mi i tamo nešto snimite. Avion kreće negde u toku prepodneva. Naravno, pokrićemo vam sve troškove…“

„Pa, ako tako stoje stvari…“

Onda smo saznali da je Keli ispred kancelarije u Redmondu bila zadužena za čitav projekat. Sve je kasnilo zbog već spomenute rumunske produkcije, pa je, da ne bi iskrsli neki novi problemi, i došla u Bukurešt. Neki tamo Srbi treba da spasavaju stvar? Jasno da je morala da bude zabrinuta! Ali, onda joj se dopalo ono što je videla i odmah je odlučila da nas angažuje i za nešto drugo…

Ipak, u Berlin nismo otišli sa njom sutradan, već dva dana kasnije – iz Beograda. Avionom, razume se. Možda zvuči malo glupo, ali ja sam tada prvi put pomislio da mi izgleda stvarno umemo da radimo ovaj posao….

Komentari: